Љубиша Левајац (1933.), легенда немачких гастарбајтера у свом дому у Чачку има Музеј српске дијаспоре Немачке. Левајац већ месецима покушава да своју архиву живот а и рад Срба у Немачкој дарује општини Чачак, односно Музеју града Чачка, али на то не наилази на разумевање и одобравање.
Школовао се у родном граду, у коме је завшио основну и средњу школу са врло добрим успехом. Радио је у породичном домаћинству, помагао родитељима у кућним пословима и на њиви. Уписао је студије економије 1952. године на БУ и као узоран омладинац учествовао је на раднима акцијама ОРА „Нови Београд“, ОРА „Братство и јединство“.
Као руководилац југословенских спортских организација учествовао је на првој Универзијади у Торину 1959. године. Како је почео да се интересује за путовања у иностранство и долазак страних туриста у Југославију, почео је да сарађује са немачком агенцијом „Fahr mit“ („Путујте са нама“).
Левајац постао још 1965. године први српски гастарбајтер и службеник немачке државне управе. Било је то време када су наши радници почели да пристижу из Југославије на привремени рад у Немачку.
„Одлазак на рад у иностранстви био је државни пројекат Југославије који се исплатио и народу и држави. Ми смо градили Европу и Србију. Од 1970. године радио сам као директор представништва Туристичке организације „Југотурс“ за Немачку, Аустрију и Швајцарску и до пензије 2003″, прича Љубиша Левајац.
Прво је постао члан ФК „Прогрес“ у Франкфурту, а потом ЈКУД „Оро“, Југословенског центра и водећа личност (1978) Заједнице удружења југословенских грађана у Франкфурту.
„Учествовао сам у организању највеће југословенске приредбе 1981. године – прославе Дана младости на градском Vald стадиону у Франкфурту са 3000 извођача и пред 40.000 посетилаца. Прослава је окончана фудбалском утакмицом између београдске „Црвене звезде“ и загребачког „Динама““, прича Левајац.
Вратио се на породично имање у предграђу Калиновци, где је подигао нову кућу и у њу сместио свој Музеј дијаспоре, односно српских гастарбајтера у Немачкој. У њему се налазе колекције званичних докумената клубова и удружења, фотодокументација, збирка застава и других обележја наше колоније, колекција плаката о најважнијим догађањима, а посебно о концертима уметниак из отаџбине, галерија уметничких слика, као и личне збирке значака, привезака, кравата.
„Поклањам граду Чачку мој Музеј дијаспоре са хиљаду експоната као и моју кућу са имањем“, рекао је видно расположен Љубиша Левајац.
Музеј у Сјеници
И Братољуб Бајо Ћук (1950.), легенда бечких аквтивиста има у кући у Сјеници свој Музеј аустријских гастарбајтера. Он је био правни и политички архитекта клубова и удружења клубова у Бечу. Био је новинар, дописник Радио Београда у емисији „Вечерас заједно“ у којој је јављао вести из Аустрије и Беча. Поредили су га са чувеним југословенским репортером Гргом Златопером, који се јављао из Њујорка. Обојица су имали рапав и препознатљив глас.
Ћук је био цењен код Аустријанаца као југословенски политички активиста, али и као први савезни судија у рукомету. Био је члан Одбора Града Беча за друштвене активности и много пута на састанцима са градским функционерима. У време када је Ћук био председник Удружења 1992. године Град Беч је финансирао ову нашу кровну организацију са 80.000 шилинга.
„Био сам на разговорима код председника Хелмута Цилка, код канцелара Бруна Крајског, код градоначелника Беча, код функционера Савеза синдиката Аустрије, код министра спорта, код шесторице амбасадора СФРЈ, колико их је било у Бечу за време његовог друштвеног ангажовања. За изузетан друштвени рад са гастарбајтерима и сидникалцима Аустријанци су ми уручили велико признање – Повељу Града Беча“, скромно говори Ћук.
Године 2005. српски активиста, овај оснивач и организатор многих клубова, манифестација, члан Удружења српских и југословенских клубова у Бечу, његов доживотни и почасни председник Братољуб Бајо Ћук дао је оставку на све своје функције.
Јесен и зиму Ћук проводи у Врњачкој Бањи, а пролеће и лето у Сјеници. Чита историјске књиге и сређује свој Кабинет српске дијаспоре. Реч је о личном музеју од 36 квадрата са хиљаду експоната, фотографија, докумената и књига из патриотског живота Братољуба Ћука.
„Моји експонати били су на изложби у Музеју Југославије о гастарбајтерима, коју сам имао част да отворим. Моје фотографије и документа су објављени у три монографије о нашем удружењу и заједници. Снимљен је и филм о мом музеј у Сјеници“, набраја Ћук.
Поносан је на свој мали легат у коме на зиду држи окачене икону Светог Николе и фотографију Јосипа Броза Тита. Управо пише и припрема књигу мемоара. То ће бити трилогија о његовом гастабајтерском животу – „Одлазак“, „Опстанак“ и „Повратак“. И одржава свој Музеј аустријских гастарбајтера, за који се из општине Сјеница и државе Србије, нико не интересује.
Музеј у Новом Бечеју
Милица Мила Мaлруни (1953.), ћерка Димитрија Пивничког, легенде канадске дијаспоре им у његовом дому у Новом Бечеју свој Музеј канадске дијаспоре. Рођена је у Сарајеву, у породици српског лекара Димитрија Мите Пивничког. Расла је уз брата Јована и сестру Ивану Пивнички.
Са мајком Богданком емигрирали су 1958. у Монтреал, где је њен отац (1956) добио посао у краљевској болници „Викторија“. Студирала је инжењеринг на Конкордија универзитету. Удала се са 19 година. Постала је супруга канадског премијера Брајана Малрунија, жена која је понајвише допринела афирмацији Срба у Канади.
Фондација др Димитрија Пивничког, њеног оца са седиштем у Монтреалу, несебично подржава младе научнике у области неурологије, а због блиских односа са Белом кућом и Краљичином резиденцијом у Лондону, породица Малруни носи епитет једне од најугледнијих породица у Канади.
„Приликом посета Миле Малруни Пивнички пре две године иницирала је идеју и отварања првог Музеја српске дијаспоре у родној кући др Јована Пивничког у Новом Бечеју, на којој је том приликом откривена и меморијална плоча – најавио је тада председник општине, Саша Максимовић.
Тада је одржана и промоција књиге која носи назив „Породица Пивнички у историји Новог Бечеја“ потврдио је члан уређивачког одбора, Владимир Давидовић. Издавање књиге о улози породице Пивнички у завичајној историји омогућила је Општина Нови Бечеј. Од тада, међутим, у овој општини није ништа учињено. Музеј Миле Малруни, као и музеји Љубише Левајца и Братољуба Ћука су остали затворени за јавност.
Српска удружења из дијаспоре предлажу да се од ова три музеја и направи један први и једини Музеј српског расејања у Србији.
