Tekst za monodramu „Milunka Savić“ napisala je glumica Vesna Stanković, a režirao Petar Stanojlović. Ista predstava je, uz zalaganje drugih srpskih udruženja i pojedinaca, odigrana pored Stavangera, još u Oslu, Kristijansandu i Jeshejmu.
U punu salu u Stavangeru, fantastična Vesna Stanković, glumica Jugoslovenskog dramskog pozorišta, dovela je jednu od najvećih svjetskih, a sigurno najveću srpsku heroinu, Milunku Savić. Nadahnuta Vesnina gluma potpuno je oživjela ovu svjetski najodlikovaniju ženu-ratnika. Bolne teme Balkanskih, Prvog i Drugog svetskog rata dotakle su publiku pa ni suze nisu bile izuzetak. Plakala je po ko zna koji put Milunka kroz Vesnu, a publika zajedno s obema. Ali nisu to bile samo suze tuge.
Bilo je tu i suza koje slave život poslije tragičnih događaja koji su zadesili Srbiju, sve naše zemlje, Balkan, a na koncu i svijet dvadesetog vijeka. Uspela je Vesna u ovom komadu da ostvari Aristotelov ideal umetnosti, da se kroz pojedinačnu sudbinu junakinje probije do i poveže sa opštim – sudbinom naroda i sveta svog vremena, ali i sa savremenim trenutkom. Neobična sudbina Milunke Savić najbolji je simbol stradanja, neprekidne borbe i pobede života nad smrću celog srpskog naroda početkom i sredinom dvadesetog veka.
Pokazala je Vesna kakav je neustrašivi borac bila Milunka, ali možda još bitnije pokazala je koliko je velika bila u onome najvažnijem i najtežem – biti čovek. Pokazala je koliko je srce Milunka imala ne samo za svoju decu koju je rodila, usvojila, školovala, a kojih je bilo preko 30, za svoj narod i za svoju zemlju, već i za neprijatelja i njihove sudbine. Razumela je ova neškolovana srpska žena sa sela život mnogo dublje i bolje nego što nas sve knjige uče.
Pokazala je neobična Milunkina životna priča i širokogrudost, ali i surovost podneblja na kome je rasla i naroda kome pripada i svu ružnoću života ali i svu lepotu, i kako treba i kako ne treba.
Posebno interesantno je bilo s kakvom pažnjom su je slušala deca, većina rođena u Norveškoj, a neka čak i mlađa od 8 godina. Držala je pažnju Vesna i njima. A kako i ne bi kada je srce srcu pričalo. Čuli su najmlađi i osetili sa koliko emocije je Vesna pričala o drvetu koje može biti jako samo ako ima jak koren, čuli su i osetili Milunkinu ljubav prema svom ali i duboko poštovanje i ljubav prema tuđem. Čuli su i osetili. Da li su najmlađi odmah razumeli? To možda ne. Ali zato pozoriše i služi, nekad da nas nasmeje i oraspoloži, ali ponajviše da nas kroz katarzu oslobodi negativnih osećanja, bar privremeno. A ako ga redovno konzumiramo stanje postaje stalno, a mi sa svakom predstavom učimo i rastemo.
