Текст за монодраму „Милунка Савић“ написала је глумица Весна Станковић, а режирао Петар Станојловић. Иста представа је, уз залагање других српских удружења и појединаца, одиграна поред Ставангера, још у Ослу, Кристијансанду и Јесхејму.
У пуну салу у Ставангеру, фантастична Весна Станковић, глумица Југословенског драмског позоришта, довела је једну од највећих свјетских, а сигурно највећу српску хероину, Милунку Савић. Надахнута Веснина глума потпуно је оживјела ову свјетски најодликованију жену-ратника. Болне теме Балканских, Првог и Другог светског рата дотакле су публику па ни сузе нису биле изузетак. Плакала је по ко зна који пут Милунка кроз Весну, а публика заједно с обема. Али нису то биле само сузе туге.
Било је ту и суза које славе живот послије трагичних догађаја који су задесили Србију, све наше земље, Балкан, а на концу и свијет двадесетог вијека. Успела је Весна у овом комаду да оствари Аристотелов идеал уметности, да се кроз појединачну судбину јунакиње пробије до и повеже са општим – судбином народа и света свог времена, али и са савременим тренутком. Необична судбина Милунке Савић најбољи је симбол страдања, непрекидне борбе и победе живота над смрћу целог српског народа почетком и средином двадесетог века.
Показала је Весна какав је неустрашиви борац била Милунка, али можда још битније показала је колико је велика била у ономе најважнијем и најтежем – бити човек. Показала је колико је срце Милунка имала не само за своју децу коју је родила, усвојила, школовала, а којих је било преко 30, за свој народ и за своју земљу, већ и за непријатеља и њихове судбине. Разумела је ова нешколована српска жена са села живот много дубље и боље него што нас све књиге уче.
Показала је необична Милункина животна прича и широкогрудост, али и суровост поднебља на коме је расла и народа коме припада и сву ружноћу живота али и сву лепоту, и како треба и како не треба.
Посебно интересантно је било с каквом пажњом су је слушала деца, већина рођена у Норвешкој, а нека чак и млађа од 8 година. Држала је пажњу Весна и њима. А како и не би када је срце срцу причало. Чули су најмлађи и осетили са колико емоције је Весна причала о дрвету које може бити јако само ако има јак корен, чули су и осетили Милункину љубав према свом али и дубоко поштовање и љубав према туђем. Чули су и осетили. Да ли су најмлађи одмах разумели? То можда не. Али зато позорише и служи, некад да нас насмеје и орасположи, али понајвише да нас кроз катарзу ослободи негативних осећања, бар привремено. А ако га редовно конзумирамо стање постаје стално, а ми са сваком представом учимо и растемо.
