„Prema njoj smo u početku imali neki maćehinski odnos i odnosili se nekako zanemareno, nismo obraćali dovoljno pažnje, mada oni to zaslužuju…Međutim, u poslednje vreme, u skladu sa razvojem društva, naročito tehnologije i interneta itd. te veze su postale fleksibilnije, bolje i bogatije, tako da smo sada u prilici da potpunije pratimo tu literaturu i ona se sve više ikonporira u naše slojeve u matici gde joj je i inače mesto. Tu ima knjiga koje su zaista vredne i koje su dragocene i značajne, ali ima i onih skromnih izdanja koje zaslužuju našu određenu pažnju, budući da je reč o piscima koji neguju srpski jezik, neguju maternju melodiju i na taj način doprinose da se o nama čuje i zna u svetu“, kaže književnik i profesor Milutin Đuričković.
U skoro svakoj zemlji gde žive naši ljudi, postoji književni klub, asocijacija ili udruženje koje okuplja naše pisce. To su pisci različitih profila, različitih vokacija, obrazovanja i usmerenja, ali svima je zajedničko pisanje na srpskom jeziku.
„Tamo gde ima najviše pisaca tu ima i najviše kvaliteta, gde ima najviše naših ljudi… U Americi, u Kanadi postoji Udruženje Desanka Maksimović, koja je dobilo naziv dok je Desanka bila živa, zatim Sedmica koje radi u Frankfurtu na Majni i koje je dobilo ime po Francuskoj 7, to su neke udarne asocijacije…takođe, postoji u Sidneju udruženje Prosveta Srpska zora, da ne govorim u Mađarskoj, Rumuniji i regionu…
To su sve udruženja koja sarađuju sa Maticom iseljenika Srbije, sa UKS i tako su naše veze postale mnogo plodnije i ono što je bitno da kažem, da ti pisci sve više učestvuju na festivalima, našim konkursima, da su prisutni i ovde i tamo i da ravnopravno učestvuju i dobijaju nagrade na raznim konkursima, raznim jezicima, kako kod nas tako i regionu i čitavom svetu“, kaže Đuričković.
Profesor Đuričković ističe da treba poraditi više na njihovoj afirmaciji i omogućiti dostupnije izdavaštvo, jer naša književna dijaspora treba da bude poznata kako na maternjem, srpskom jeziku, tako i na jeziku zemlje gde žive, rade i stvaraju.
