„Према њој смо у почетку имали неки маћехински однос и односили се некако занемарено, нисмо обраћали довољно пажње, мада они то заслужују…Међутим, у последње време, у складу са развојем друштва, нарочито технологије и интернета итд. те везе су постале флексибилније, боље и богатије, тако да смо сада у прилици да потпуније пратимо ту литературу и она се све више иконпорира у наше слојеве у матици где јој је и иначе место. Ту има књига које су заиста вредне и које су драгоцене и значајне, али има и оних скромних издања које заслужују нашу одређену пажњу, будући да је реч о писцима који негују српски језик, негују матерњу мелодију и на тај начин доприносе да се о нама чује и зна у свету“, каже књижевник и професор Милутин Ђуричковић.
У скоро свакој земљи где живе наши људи, постоји књижевни клуб, асоцијација или удружење које окупља наше писце. То су писци различитих профила, различитих вокација, образовања и усмерења, али свима је заједничко писање на српском језику.
„Тамо где има највише писаца ту има и највише квалитета, где има највише наших људи… У Америци, у Канади постоји Удружење Десанка Максимовић, која је добило назив док је Десанка била жива, затим Седмица које ради у Франкфурту на Мајни и које је добило име по Француској 7, то су неке ударне асоцијације…такође, постоји у Сиднеју удружење Просвета Српска зора, да не говорим у Мађарској, Румунији и региону…
То су све удружења која сарађују са Матицом исељеника Србије, са УКС и тако су наше везе постале много плодније и оно што је битно да кажем, да ти писци све више учествују на фестивалима, нашим конкурсима, да су присутни и овде и тамо и да равноправно учествују и добијају награде на разним конкурсима, разним језицима, како код нас тако и региону и читавом свету“, каже Ђуричковић.
Професор Ђуричковић истиче да треба порадити више на њиховој афирмацији и омогућити доступније издаваштво, јер наша књижевна дијаспора треба да буде позната како на матерњем, српском језику, тако и на језику земље где живе, раде и стварају.
