Profesor Barović, koji na Filozofskom fakutetu u Novom Sadu predaje na katedri za novinarstvo, izneo je kratak pregled nastanka štampe na srpskom jeziku, od „Novina serbskih“ u Beču, koje je pokrenuo Dimitrije Davidović sa Dimitrijem Frušićem do nastanka beogradskog novinarstva.
„Za beogradsku štampu značajna je 1835. godina, kada „Novine srbske“ prelaze u Beograd, a pokreću se i drugi listovi. Međutim, Beograd postaje centar novinarstva na srpskom jeziku 70-ih godina. Zapažena ličnost novinarstva 19. veka bio je ideolog Narodne radikalne stranke Pera Todorović. Prebacivano mu je da je koristio novine za lične obračune, drugi novinari su njegovo ime pisali malim slovom, optužen je za homoseksualnu aferu, nekoliko puta je bio osuđivan na smrtne kazne i više puta je bio u zatvoru. Osnovao je list `Samouprava`, otkupio Male novine u kojima je donosio vesti i informacije koje zanimaju malog čoveka“, rekao je profesor.
Viši naučni saradnik Instituta za noviju istoriju dr Aleksandar Stojanović, koji je posebno proučavao kolaboracionističku štampu za vreme Drugog svetskog rata, naveo je da je među prvim novinarima bio veliki broj umetnika i književnika.
„Članske karte novinarskih udruženja imali su Laza Kostić, Branislav Nušić, Stanislav Krakov, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić i mnogi drugi. Međutim, kako se ta branša profilisala, novinari su bili ljudi koji su ostavljali svoje činovničke i umetničke profesije ili su ih radili uporedo sa novinarstvom. U prvoj polovini 20. veka bilo je onih koji su po profesiji novinari, to im je bio jedini izvor primanja. Iz arhive Srpskog novinarskog preduzeća može se videti da su živeli skromno, njihova primanja su bila oko 3.000 dinara, u vreme kada vam je potrebno oko 10.000 dinara mesečno za pristojan život, ako se snabdevate na crnoj berzi. Mnogi od njih su živeli na periferiji ili su kao adresu stanovanja navodili adresu redakcije“, izneo je Stojanović.
Andrijana Ristić iz Muzeja primenjene umetnosti, koja je istraživala žensku štampu u Srbiji za svoj magistarski rad istakla je da je ženska štampa neodvojiva od ilustrovane. Žene su prepoznate kao čitalačka i potrošačka publika.
„Kada je počela kontrola štampe, posle Zakona o štampi iz 1870. godine, cenzura i autocenzura dovode do procvata specijalizovane ženske štampe, jer nije bila politički orjentisana. Ilustrovana i modna štampa u Srbiji su išle u korak sa Evropom. U časopisu „Ilustrovani list“, koji počinje da izlazi neposredno po završetku Prvog svetskog rata, fotografije su uvek pratile legende na dva pisma, ćirilici i latinici, dok su reportaže bile i na jezicima etničkih manjina i na engleskom. Fotografija su bile praćene obimnim objašnjenjima, što je ograničavalo mogućnost manipulacije u vidu subjektivnog doživljavanja slike“, rekla je Ristić.
Ona je izdvojila i časopis „Žena i svet“, koji je bio u vlasništvu porodice Gregorić od 1929. godine, koji nastoji da angažuje domaće ilustratore, među kojima je bio i Dragoslav Stojanović, istaknuti grafički dizajner tog vremena i profesor na Kraljevskoj likovnoj akademiji.
„U časopisima o modi pokušavalo se da se izbegne rasipanje i glamur. U časopisu `Žena i svet` na naslovnim stranam postoje dva modela pristupa. Prvi je kraljica Marija Karađorđević – idealni uzor koja se često prikazuje u narodnoj nošnji, tokom humanitarnog rada, kao majka koja provodi vreme sa svojom decom. Drugi pristup je Mili Marković, imitacija holivuskih zvezda, jedna od tadašnjih beogradskih lepotica. Uz njene fotografije uvek je pisalo ćerka direktora izvozne banke. To nam ukazuje da je položaj žena, bez obzira na status, bio definisan u odnosu na muža ili oca“, rekla je Ristić.
Mir Jam se borila za prava žena„Milica Jakovljević, poznatija kao Mir Jam, percipirana je kao autorka jeftinih ljubavnih romana, ali nije bila nimalo slatkasta i naivna. Bila je sestra po ocu akademika Stevana Jakovljevića, prvog posleratnotnog predsednika Srpskog književnog društva. Upečatljivi su njeni tekstovi „Treba li ženi podići spomenik“ i „Ko treba da bude bankar u kući“, koje je pisala u vreme kada Krsta Cicvarić piše najgroznije stvari o ženama. Borila se za prava žena na senzibilan način, a u našem društvu je bila skrajnuta. Umrla je u bedi i bila je veoma dostojanstvena žena, ni svom nije bratu želela da se obrati za pomoć, iako je bio veoma uticajan u partiji“, ispričao je Barović |
Naučni saradnik Istituta za savremenu istoriju Rade Ristanović istakao je značaj lista „Beogradske opštinske novine“.
„Opštinske novine su u početku imale isključivo informativnu ulogu, obaveštavale su građane o važnim odlukama. Vremenom su osnovale rubrike koje oslikavaju kako živi jedan grad. Mislim da ne postoji značajniji izvor proučavanja urbane istorije Beograda od ovog lista. Značajan je vizuelni aspekt novina, mogu se pronaći fotografije zgrada koje nisu odolele našoj trusnoj istoriji 20. veka, fotografije ljudi koji su vodili grad i njihove biografije“, rekao je Ristanović.
Na uticaj cenzure na srpsko novinarstvo u međuratnom periodu osvrnuo se Aleksandar Stojanović.
„Međuratni period je obeležen političkom nestabilnošću, trvenjima i bespoštednim političkim borbama koje su uticale na način pisanja. Različiti politički pokreti i pojedinci koji pretenduju da politički deluju su preko noći osnivali listove, koji su se u kratkom roku gasili. Iz tog pluralizma se vidi koliko je politički život bujao. Cenzura, plenjenje štampe i zabrane su bile česta pojava. Cenzura je imala i grafički izraz. Preko članaka je lepljen beli šablon. Stvara se vrsta ograničenog prostora za plasiranje informacija i vrši se selekcija koje će informacije moći javno da se dele“, kazao je Stojanović.
Generalni sekretar UNS-a Nino Brajović govorio je o značaju kolekcije starih novina koje je Udruženje nasledilo od Žike M. Jovanovića.
„Uspeli smo da sačuvamo deo onoga što je Žika M. Jovanović 60 godina sakupljao. Poznatiji je kao sakupljač štampe, nego kao novinar. Imao je i primerke zabranjene štampe, primerke koje je cenzura palila. Za sobom je ostavio 15.000 jedinica, od kojih u dobrom stanju imamo očuvano oko 3.000. Ta kolekcija je bila značajan izvor informacija i za ovaj projekat“, rekao je Brajović.
Velikan novinarstva Predrag Milojević„Predrag Milojević je paradigma beogradske škole. Počeo je da se bavi novinarstvom jako mlad. Govorio je tečno nemački i engleski jezik, zbog čega je radio i kao dopisnik, najpre iz Berlina gde se i oženio. Kada je proteran iz Nemačke, prelazi u London. Iz Engleske je takođe proteran, jer nije želeo da se bavi propagandom i da radi za servis „BBC“ na srpskom jeziku. Čuveni razbojnik Jovo Čaruga tražio je da Milojević radi intervju sa njim. Intervjuisao je i Hitlera tri puta, pre nego što je on došao na vlast. Prilikom jednog intervjua Hajni Hofman je fotografisao njih dvojicu, tako da je izgledalo kao da Milojević nešto objašnjava Hitleru. Ova fotografija je pomogla Milojeviću da izbavi brata iz zatvora za vreme Drugog svetskog rata. Kada su partizani ušli u Beograd, morao je tu fotografiju i svoj venčani list da spali. Tito je za njega govorio da je nepopravljivi germanofil“, naveo je Barović |
