Први српски клуб у Бечу основао је давне 1969. године Божин Јовановић, звани Бата, радник пореклом из Прокупља. Било је то време када су Срби из СФРЈ били Југословени. Божин је био кум и први председник овог удружења наших радника.
„Име „Интернационални клуб младих Југословена“ смо му дали због тога, јер смо сви ми оснивачи и чланови клуба били млади. Имали смо од 20 до 25 година старости. И желели смо да у Аустрији живимо своју младост на југословенски начин“, искрено нам открива Божин Јовановић, који данас као пензионер живи у Београду.
Да бисмо схватили како је живео први југословенски председник првог клуба у Бечу, погледајмо српску и аустријску биографију самог Божина Јовановића.
Рођен је 4. августа 1944. у Прокупљу у породици оца Светомира и мајке Видосаве. Одрастао је у старој кући деде Обрена Јовановића, успешног трговца у Прокупљу и околини. Мајчин отац, деда Обрен Стојиљковић је, такође био трговац.
Деда Обрен је био управник Прокупачке банке 1922. године. Имао је три сина, Светомира, мог оца, Витомира, и Драгољуба Јовановића, моје стирчеве. Први се Светомир школовао у Марсељу за трговца, а други Драгољуб се школовао у Бечу за економису. Постао је стручњак за виноградарство и инструктор за вино.
Шегрт код стрица
Драгољуб Јовановић је у Бечу био власник кафане „Далмација“ у 4. округу. Умро је 1986. године, схарањен је у Бечу, али му се гроб не зна, јер нико није плаћао гробно место.
„Судбина је спојила мене и мог стрица у Бечу, када сам имао 19. година“, прича Божин.
Божинов стриц Витомир Јовановић је из Прокупља брату Драгољубу у Аустрији нудио ћерку да живи и код њега, да му кува и одржава домаћинство у центру града, али Драгољуб Јовановић није хтео братанциу, већ братанца Божина Јовановића.
Стриц му је писао током 1965. године:
Да ти дођеш код мене у Беч. Да радиш у мојој кафани, али и да учиш немачки и трговачки занат.
Божин је био одличан ученик основне и Пољопривредне школе, као и његова сестра Божана. Његов отац познат у вароши као Света Француз, био је кућни алкохоличар и насилник, па кад су се родитељи развели, син Божин је судски додељен оцу, а ћерка Божана мајци. Отац је био флаутиста и тукао га је флаутом, која се сломила.
Међутим, Божин је побегао код мајке, градске кројачице, која га је школовала у Прокупљу и потом послала у Београд да упуше студије на Пољопривредном факултету. Тада се 1965. године јавља стриц из Беча и мајка га шаље у Аустрију да ради.
„Спремим кофер, обучем капут и кренем возом из Ниша за Беч. Стрицу Драгољубу сам понео балон дедине старе ракије. Дочекао ме на Јужној бечкој станици и одвео у свој стан. Дао ми је посао у кафани, да сређујем подрум са пићем, да примам снабдевање и перем судове и чаше. Због лука који сам секао ишле су ме сузе на очи. Стриц ми је рекао да морам од гостију да учим немачки.“
Његов стриц Драгољуб је био момак и није трпео никога другог у свом стану, па је крајем 1965. године рекао братанцу Божину, ког сви звали Бата, да се врати кући у Прокупље. Дао му је 200 шилинга за возну карту и испратио га до Јужне железничке станице. Ту се, међутим, деси непредвиђени случај. Наиђе један југословенски радник, који рече Божину да се зове Мирко и позва га да ради са њим.
„Мирко је видео да са ја тужан, па да ме развесели рече да је он столар, да ради за Аустријанце и да му је потребан шегрт. Прихватио сам ту понуду, јер сам желео да останем у Бечу. Одвео ме код газде, овај ме прихватио и добио сам постао да шмирглам намештај, приносим и односим материјал, складиштим робу. Језик нисам знао, занат нисам имао и био сам обичан физички радник. Папире нисам имао, стан нисам имао. Спавао сам на клупи у парку код железничке станице. Полицајци са батеријским лампама су ноћу обилазили парк, будили ме и терали одатле. Многи наши људи нису имали кров над клавом, па су неки спавали чак и у телефонским говорницама“, памти Божин Јовановић, тада момак од 21 годину.
После извесног времена Божин је у Бечу нашао смештај, у једној соби са 9 кревета и 10 станара, радника из Југославије. Вредно је радио разне физичке послове, чистио Беч и његове фабрике, да би једне недеље отишао да посети стрица Драгољуба Јовановића у центру града.
„Шта је? Ниси отишао кући у Прокупље“, питао га је изненађен његовим доласком.
„Нисам, јер не могу мајци да будем на терету.“
„Шта је ту је, ти си сад одрастао човек, умеш да бринеш о себи. Хајде да ручамо, па идемо на службени пут, да видиш како ја радим“, рекао му је стриц.
Кренули су аутомобилом за Бургеланд да купе вино за кафану. Божин је добио од стрица задатак да опере аутомобил, да наточи гориво, да унесе у гепек вино које буду купили. И да ћути док стриц преговара са продавцем вина.
„Аустријски винар га је примио са високим уважавањем. Стриц је пробао пет врста вина и за свако је рекао од које је сорте грожђа. И потом наручио за кафану 200 флаша. Газда нас је частио 20 флаша вина. Када смо дошли кући стриц ми је дао новац за гориво, а не за прање аута. Рекао је да ме „части 10 флаша вина за помоћ“, памти Божин Јовановић ову лекцију из српског бизниса у Аустрији.
Када се Божин запослио у картонажи „Филко“, у којој је радило 300 Југословена, упознао је Јелића, преводиоца. Он је нашим радницима преносио наређења шефова и самог газде, а њима реферисао о понашању Југословена.
„Био је добар човек, који је ценио мој рад и који ме посаветовао да учим немачки језик. Уписао сам се 1968. године на курс немачког за странце на Бечком универзитету. У тој школи било је мало наших радника, али је било доста деце наших дипломата и привредних представника. Ишао сам поподне на часове језика, па сам некад морао да напустим радно место, што ми се одбијало од плате“, казује Божин Бата Јовановић.
У почетку му је било јако тешко да прати наставу на немачком језику, али је касније, за две године савладао јако добро немачки. То је г. Јелић рекао газди картонке господину Леман, који је био Холанђанин.
Газда Леман је одлучио да Божину Јовановићу плати школовање и да му плаћа и изостанке са посла због учења немачког језика. Газда је у овом младом човеку препознао радника који жели да буде успешан на послу и у аустријском друштву.
„Када сам добио 1970. године диплому преводиоца са немачкој језика на српско-хрватски, одмах сам добио посао у Савезу синдиката Аустрије. Све већи број радника из СФРЈ захтевао је и све веће активности сидниката, па и потребе за преводиоцима. Синдикат је желео да радничка класа из страних земаља буде дисциплинована, вредна и под контролом државе Аустрије“, признаје Јовановић.
Пуно је времена прошло од тих досељеничких година Божина Јовановића у Беч, али се он и данас сећа да су његови први другови из Југославије, са којима се сретао у слободно време били Слободан, Данило, Маринко.
Клуб у подруму
Окупљали су се у једној аустријској кафаници у 17. округу. Како је у њој био џубокс, са дозволом газдарице, уградили су у њега и плоче са нашом музиком и слушали певача Душка Јакшића, харминикаша Јовицу Петковића, Радоју и Тинета Живковића.
„Кад нам је досадило да се састајемо у тој кафаници, а и како нам се друштво увећавало, предложио сам земљацима да нађемо неке просторије и отворимо наш клуб и наш бар. Сложили смо се и ја сам нашао једна велики подрум у згради у Urbangasse број 10. Газда Хилко нам је изнајмио подрум за угаљ за 500 шилинга на годину и по дана.
Ми смо подрум очистили, окречили, преуредили. Направили подијум за музику, бар за пиће и храну, два тоалета. Добили смо велики простор у коме је могло да стоји стотинак људи“, сведочи први председник првог југословенског клуба у Аустрији, основаног 1969. године.
Интернационални клуб младих Југословена био је пријављен и регистрован у бечкој полицији. Челни људи клуба били су Божин Бата Јовановић, председник, Слободан Слоба Вучковић, потпредседник, пореклом из Пожаревца, секретарица Иванка Штимец из Мурске Соботе у Словенији и чланови Виктор Мазаник, пореклом из Загреба и Миле Босанац.
„Клуб је имао више од 700 чланова. Већина њих су били Срби из Србије, БиХ и Црне Горе. Иако смо званично били југословенски клуб, Хрвати, који су имали своје етничко чисте клубове, када би дошли у наше просторије говорили су да су били „у српском клубу““, истиче српски карактер првог клуба у Бечу оснивач Божин Бата Јовановић.
ИКМЈ је имао шест секција и тимова
„Интернационални клуб младих Југословена“ пријављен је затим у аустријском синдикату и у Амбасади Југославије. Конзули Петровић и Митић су лично помагали првом председнику Божину Јовановићу да опреми клуб што боље да би почео нормално да ради. Конзули су у помоћ позвали представништва великих југословенских предузећа, као што су били ЈАТ, „Југобанка“ Београд, „Спортске новости“ из Загреба, да финансирају клуб са по 5000 шилинга.
„Читав пројекат коштао нас је 100.000 шилинга. Спонзор клуба била је Љубљанска банка. Њен представник у Бечу био је Владимир Забуковац, дакле, Словенац који је био и члан нашег клуба“, каже Божин Јовановић.
Од Савеза синдиката Аустрије клуб ИКМЈ је добио столове и столице, шаховске гарнитуре и реквизите за стони тенис. Од југословенских предузећа донација је коришћена да се опреми фудбалски тим, женски рукометни тим, као и екипе шахиста и стонотенисера.
„У Статуту нашег првог клуба ИКМЈ, било је записано да се бави спортским и културним активностима. А то је значило да у нашој сали можемо да играмо шах, стони тенис, а на општинском терену фудбал. Направили смо прву југословенску, односно српску дискотеку и организовали такмичења у плесу. Имали смо и филмску секцију“, памти Божин Јовановић, који је играо стони тенис и освајао титуле првака Југословенске лиге.
Фудбалски тим ИКМЈ имао је укупно 40 играча. Тренер тима ИКМЈ био је Јован Аћимов из Ваљева, који је био одличан фубдалер. Наступао је на фудбалском терену Савеза синдиката Аустрије.
Први фудбалски тим ИКМЈ од 1969. до 1973. године чинили су: Галић, Дауб, Ћук, Јовић, Џувелковски, Костић, чуче Жижић, Курјан, Татомировић, Масле, Чонаков и Милошевић.
„Били су то искусни фудбалери, јер су у отаџбини играли за клубове Друге и Зонске лиге Србије. Најбољи фудбалери ИКМЈ су били, бек Марко Галић, голман Ивица, крило Анот Живић и голгетер Савановић“, открива Божин Бата Јовановића, данас преводилац у Прокупљу и пензионер у Барајеву.
Године 1970 фудбалери су имали 31 утакмицу, а играли нерешено на два меча и изгубили само два сусрета на зеленом терену.
Тим је побеђивао југословенске, аустријске и турске радничке клубове са по 3:0. Играли су нерешено 2 према 2 против ФК „Југославија“ из Бадена код Беча.
У мају 1971. године Фудбалска лига југословенских клубова имала је шест чланова. Први је био тим „Илиндена“, други тим ИКМЈ, трећи ФК „Радник“, четврти ФК „Хајдук“, пети ФК „Локомотива“ и шести ФК „Југославија“.
„Ми фудбалери ИКМЈ смо били прваци лиге наредне године. Освојили смо два пута победнички пехар Купа Југословена, прво место на турниру Спортских новости из Загреба, па на турниру Љубљанске банке из Љубљане, као и на Првомајском турниру у Бадену. Поднели смо захтев Подсавезу лиге у Бечу и она нас је примио, али су се бечки локални клубови жалили, па су нас одбили. Требало је да уђемо у Аустрију фудбалску лигу, али се наши југословнески клубови око тога нису договорили и нису послали захтев Фудбалском савезу Аустрије“, открио нам је тренер Јован Јоцо Аћимов.
