Лопушина се више од 40 година бави изучавањем Срба у расејању. Информације до којих је дошао вишедеценијским истраживањем Срба који живе ван матичне државе забележио је у хиљаде текстова и репортажа и 60 –ак књига, од укупно 105 колико их је написао, речено је на промоцији.
„Ове три енциклопедије су круна мог посла. Данас два и по милиона Срба живи у 159 држава света, а то је једна друга Србија, често богатија и успешнија него наша матица“, рекао је Лопушина на јучерашњој промоцији одржаној у књижари „Геца Кон“ у Београду.
Он је истако да је Србе у расејању сматрао “једним националним бићем“.
„Најважније ми је да сам за четири деценије остварио своју мисију и како је и овде речено, а и како је у медијима објављивано, ’постао сам човек који је ујединио Србе’“.
Додао је да су Срби у дијаспори једна култура и национални идентитет.
„Увек сам имао жељу да пишем и доказујем да су они нераскидиви део нашег народа и да су ти људи подједнако срећни кад кажу Србија, као и ми овде“, објашњава Лопушина.
Већина њих пати због тога што нису у Србији, рекао је Лопушина и додао да велики број Срба у дијаспори ради по два или три посла, брине о својој породици и живи у “националном гету у иностранствву“.
„Туђина је велика мука. Желео сам да сачувам од заборава велике Србе, творце српског националног идентитета, чуваре српске традиције, а пре свега Српску православну цркву која је оштећена као национална институција, јер се она, у неким земљама, где је највећи број Срба, третира као удружење грађана“, објаснио је Лопушина.
Председник Матице Српске и професор на Филозофском факултету у Новом Саду Драган Станић рекао је да је „врло занимљив феномен да из новинарског еснафа долазе људи који раде капиталне ствари за нашу културу“.
Станић је истакао да је аутор у своја дела уврстио личности које су врло различите, по профилу и идеолошком опредељењу. Међу њима је на пример, каже он, један од најзначајнијих у историји Сентандреје, градоначелник Евгеније Думча.
„Наши Срби и дан-данас чувају сећање на ‘Думчу’. Личност која заслужује да буде упамћена и у историји Срба у целини“, додао је Станић.
Када су у питању мађарско-српске релације, навео је Станић, Лопушина је писао и о Јовану Дамјанићу, писцима Петру Милошевићу и Драгомиру Дујмов.
„Ово што је урадио Марко нас конституише у погледу наше свести о томе где су Срби све живели, куда су отишли и шта је било са њима касније“, истакао је он.
Додао је да важно да покажемо нашим људима где год да бораве да нису заборављени и да су део наше заједнице.
Професорка на Географском факултету у Београду Даница Шантић каже да се мало промовишу књиге које се баве миграцијама, а посебно на начин на који је Лопушина обрадио ову тему.
„Много смо научили од Марка Лопушине, многи завршни и мастер радови на факулету у својој библиографији имају његова дела као библиографске јединице, јер смо полазили од његових радова“, рекла је Шантић, говорећи о књизи.
Додала је да је рад Лопушине јако важан због тога што не постоје званични подаци о нашим људима у иностранству.
„Када одете на сајт Републичког завода за статистику не можете да сазнате колико људи је исељено зато што се сви они који дуже од годину дана живе у иностранству не убрајају у стално становништво Србије“, објаснила је Шантић.
Ова дела нас уводе у једно ново поглавље изучавања наше дијаспоре, рекла је она и додала да ће бити полазна основа за различита истраживања на ову тему.
Професорка српског језика у Бечу и председница Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић“ Светлана Матић истакла је да је Лопушина највећи познавалац српске дијаспоре и неко ко најбоље ослушкује њихове потребе, жеље и хтења.
„Марко Лопушина је човек који импресионира својом појавом, ентузијазмом и харизмом, али и неко ко свима нама у расејању даје неку врсту смерница“, рекла је Матић.
Књиге Марка Лопушине представљају јединствен приказ духа српске заједнице у расејању, закључено је на промоцији.
