Ово је друга у серији Енциклопедија српске дијаспоре, која има за циљ да негује културу сећања на наш народ у расејању. Први том Енциклопедије је био о Србима у прекоморским земљама. Овај други је о европским Србима, а трећи, последњи том Енциклопедије српске дијаспоре ће бити о српском народу у балканским државама. Лопушина је већ почео да пише последњи том о српском народу у Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој, Турској, Албанији, Кипру и Словенији.
Др Марко Лопушина у Енциклопедији о европским Србима пише да су, како тврди кијевски историчар Е. В. Шишкин, прави преци Срба живели на украјинској земљи у раном средњем веку. И то у земљи Бојкији, која се налази на западу Украјине. У петом и шестом веку Стари Словени су потиснути од источних освајача, прво населили подручје између Одре и Лабе, затим Чешку, Моравску, велики део данашње Аустрије, Панонију и Балканско полуострво. Историчари на тим европским просторима препознају Србе Бојки, па Раци, Кавкаске Србе, Лужичке Србе и Србе на Балканском полуострву.
„На простору данашње Србије и Балкана наш народ се помиње 822. године. Када се точак историје окренуо, Срби су почели да се враћају у прастари завичај, на север Европе. Историчари бележе од Косовског боја 1389. године осам великих сеоба Срба. Највише је упамћена сеоба 60.000 Срба у Угарску, коју је водио патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић у лето 1690. године. Ова четврта сеоба је трајала четрдесетак дана, а Срби су населили Мађарску, Аустрију, Хрватску, Румунију, Словенију и дошли до Чешке. У Русију и Украјину формирали су два града-државе: Нову Сербију и Славјано-Сербију. Срби који су у овом таласу преплавили Европу ударили су темеље српске заједнице, која је у наредном периоду непрестано расла“, тврди др Марко Лопушина.
У Аустроугарском царству живело је милион Срба. Током Првог светског рата њих 100.000 је дезертирало и пребегло у Царску Русију. Међу овим Србима било је припадника нашег народа из Босне, Далмације и Црне Горе. Тако је царска Русија опет постала велико српско отечество. У Великом рату су Срби као рањиници и избеглице боравили и потом живели у Грчкој, Италији и Француској.
Други светски рат је опет покренуо Србе у сеобе. Прво су као припадници Југословенске краљевске војске заробљени и смештани у логорима широм Немачке, Аустрије, Мађарске, Пољске, Скандинавије и Италије, а потом су као антикомунисти бежећи од Титове Југославије, из ослобођених логора насељавали и Велику Британију, Француску, Шпанију, земље Бенелукса.
„Тамо где су Срби као исељеници пустили корене и тамо где је СФРЈ потписала уговор о извозу радне снаге кренуо је седми талас наших људи. Земља Старог континента од шесезесетих година прошлог века насељавају радници на привременом раду, који су у међувремену до 21. века израсли у праве европске исељенике. Само у Немачкој их има пола милиона наших људи. После радника у државе ЕУ су се исељавали интелектуалци, стручњаци, спортисти, уметници и студенти. На Старом континенту има нас у 35 држава око милион. Својом памећу и радом исељени Срби су освојили врхове европске привреде, уметности, културе и спорта“, тврди др Лопушина.
Подсећа нас да су наши радници на привременом раду у Немачкој изградили ову земљу и уложили рад вредан 60 милијарди евра. Изграђена је и Скандинавија напором вредним 30 милијарди евра. Последњих деценија земље ЕУ постале су станица сеоба радника, стручњака, студената. Само у Русији има 80.000 наших радника, грађевинара, али и студената.
„Највећа концентрација Срба из свих отаџбинских земаља и матице Србије јесте у Аустрији. Има нас око 300.000. Беч је са 189.000 Срба данас главни град српске дијаспоре. У њему су се школовали и радили српски интелектуалци, па је Беч и центар српске културе. Вук Караџић Стефановић је типичан пример Србина који је пола века живео и радио у Европи, али се вратио у Србију“, истиче др Марко Лопушина.
Наглашава да Срби само у Мађарској, Чешкој, Словачкој и Румунији имају статус националне мањине, а да у осталим европским државама имају статус етничке групе, што отежава њихов политички положај. Ипак, и поред тога Срби доминирају у европској дијаспори, јер имају око 100.000 топонима са српски именима, стотину својих диломатских представништава и храмова СПЦ, око хиљаду угледних личности. Међу којима су одредницама у Енциклопедији обрађени, на пример, Дејан Илић из Немачке, Мирко Латиновић из Русије, Зоран Калабић из Аустрије, Стане Рибич из Словачке, Филип и Мадлена Цептер из Монака.
„Ова књига је покушај да опишем историју живота Срба некад и сад северно од Балкана, где је наш народ нашао своје ново уточиште. Поштујући изреку Вука Стефановића Караџића: „Срби – сви и свуда, ма где били!“, потрудили сам се да запишем све најзначајније српске институције и личности на простору центра Старог контенента, јер они представљају суштину битисања нашег народа у прошлости, садашњости и будућности Европе“, каже др Марко Лопушина.
