Опсежно истраживање спровеле су Розита Фиби и Ева Чирнт, а резултате су објавиле на интернет платформи Глас економиста, која покрива цело немачко говорно подручје. Покретач те платформе био је један од одсека познатог Техничког универзитета у Цириху.
У истраживању је посебно истакнуто да је Швајцарска једина европска земља која нема општи закон против дискриминације, попут оних које су земље чланице Европске уније усвајале ланчано од 2000. године уграђујући их у национални правни систем. Све док и Берн не усвоји сличан закон, постојаће отпор који је очито у години пандемије додатно ојачао под маском бриге о домаћем становништву и његовом запошљавању.
Овакво стање ствари учинило је да ова земља буде испод црте која дели државе по односу према интеграцији миграната.
Ипак, тема намерног запостављања дошљака у швајцарској средини није могла да прође без одјека, па је последњих неколико година привлачила више пажње истраживача и то на неколико “разбоја”. Понижавања странаца бележена су на тржишту изнајмљивања станова, забране учешћа на изборима, у поступку доделе швајцарског држављанства, али и код стручног образовања и посебно на тржишту рада.
У свим тим областима су стручњаци брзо долазили до општеважећег закључка да су особе мигрантског порекла трпеле понижења док је домаће становништво увек и свуда имало јасну предност. Истраживање о коме је реч у овом тексту обављено је у пракси крајње једноставно: на конкурсе за слободна радна места су послате фиктивне пријаве на измишљена имена – једна су била типично швајцарска, а друга упадљиво дошљачка.
Потом су праћене реакције послодаваца и њихов однос према те две категорије кандидата за посао.
У првом плану су били подаци о томе који су кандидати позивани на разговор о послу где би се представили. Позвани “Швајцарци” су писмено љубазно одговарали да су у међувремену нашли посао, а у “бубњу” су остајали странци из Немачке и Француске (у зависности од региона, односно говорног подручја), затим они из Турске, с Косова или из Камеруна.
Сви поменути су имали минималне шансе да буду још на првом кораку позвани на разговор с послодавцем без обзира на исте квалификације с домаћом радном снагом. Бољи доказ за њихово аутоматско одбацивање није ни требало даље тражити.
Албанци најгоре пролазе
У исходу истраживања се напомиње да су Албанци најгоре пролазили на конкурсима, чак горе и од држављана Камеруна. Нешто боље, али ипак не равноправно с локалцима, успевали су да прескоче ту препреку Немци и Французи. Сви они касније би морали упорно да обијају прагове фирми не би ли се ипак дочепали неког радног места.
Другој генерацији лакше
У пријавама на конкурсе извесну предност имали су они из друге генерације дошљака који су наводили да су савршено уклопљени у домаћу средину, да су им матерњи језици немачки или француски, да су добили швајцарско држављанство и да имају само домаће дипломе. Ту су име и презиме који одају порекло, бар донекле били у другом плану.
