„Просвјетине српске школе важне су пре свега због наше деце, али и зато што функционишу у целој Аустрији и показују да слога, мудрост и напоран рад доносе добре плодове и да је то најбољи пример за све Србе у овој земљи – да је могуће бити јединствен и мењати ствари на боље и у заједничку корист. О очувању нашег језика и писма, наше културе и традиције много се говори, а ми се од почетка трудимо да мање причамо а да својим примером и конкретним, системским и пожртвованим радом учинимо све што је могуће да огроман број наше деце у Аустрији научи свој, српски језик, али и историју, културу, географију, културне посебности свог народа. Ово тешко време нам показује колико је важно очувати идентитет, традицију, породичне вредности и деци пружити стабилност и самопоуздање, а још више знање и свест о припадности својој култури и поштовању свих других.“, каже проф.Срђан Мијалковић, оснивач и руководилац Просвјетиних школа.
Идеја о покретању српске допунске школе у Аустрији родила се раније, али су се тек оснивањем Просвјете, 2011. године стекли услови да она почне да се остварује.
„Већ почетком 2012. као председник Просвјете иницирао сам састанак са представницима наше цркве, амбасаде, наших организација и виђених људи. Идеја је наишла на одушевљење, али како то често бива, требало је много времена и рада да би та идеја почела да се остварује, а сви су имали своје обавезе. Одлагање и чекање да се наша матица, али и Аустрија подсете да овде живи више десетина хиљада деце са српским матерњим језиком која имају право на учење свог језика, није било решење. Решење су биле школе. Да почнемо, па ће се ваљда и наше и аустријске институције дозвати свести, мислили смо тада. Решио сам да Просвјета крене сама у тај подухват, управа Друштва ме је подржала, а прву и најважнију подршку смо имали од наше цркве, од храма Св.Саве у Бечу, чији старешина је био отац Крстан Кнежевић, па смо прву школу отворили управо у просторијама цркве. Касније су и друге бечке цркве отвориле своја врата и срећан сам и захвалан да и данас, уз лепу и значајну подршку нашег владике г. Андреја и свештенства, наше школе налазе отворена врата и сваку другу помоћ у свим црквама широм Аустрије“, истиче Мијалковић.
Посебну захвалност за изванредну сарадњу и развој школске мреже Просвјета упућује Управи за сарадњу са дијаспором и Србима у региону и њеном директору Арно Гујону, који су и кроз пројекте, али и кроз донације уџбеника и на много других начина помогли да Просвјетине школе буду овако успешне. Велика подршка постоји и од стране амбасаде Србије у Бечу и амбасадора Небојше Родића, ту је и сарадња са Представништом Р.Српске и Младеном Филиповићем, као и важна братска сарадња са многим удружењима широм Аустрије, без чега овај успех не би био могућ.
Иначе, Мрежа српских допунских школа у Аустрији данас броји готово 1000 ђака у тридесет школа, рачунајући и Мале причаонице за предшколску децу и Мали хор Просвјете који представља својеврсну школу за музички надарену децу. Тим Просвјетиних школа броји педесетак људи, од кога њих тридесетак чини наставни кадар. Сви наставници и педагози су високо образовани, педагошки школовани и обучени за наставу матерњег српског језика у дијаспори. Школе раде по прилагођеном програму према препорукама Министарства просвете, науке и технолошког развоја за наставу у дијаспори, а српски се учи и у екавском и у ијекавском изговору. Колико се учи о Србији, толико и о Српској.
„Изузетно сам поносан на преданост и посвећеност нашег наставног кадра. У тешким условима постижу сјајне резултате. Број деце расте, све више људи у Аустрији схвата колико су те школе потребне и значајне. Нарочито у борби за бољи статус наших људи и нашег језика у Аустрији, а та борба траје од оснивања школе. Питање језика је кључно питање нашег опстанка у дијаспори, а Аустрија је наметнула такозвани „БКС језик“, као својевсни новоговор, који нашим грађанима и нашој деци није прихватљив. У тој борби Просвјета је дуго била сама, али задњих година је приметан пораст свести наших људи који полако разумевају колико је право на свој језик битно и колико је важно заштити се од асимилације и губитка аутохтоне културе и традиционалних вредности“ наставио је Мијалковић.
Иначе, настава на матерњем језику од 1992. године је екстерна необавезна понуда аустријског школског система. – босански, хрватски и српски језик (БХС – БКС) се у аустријским основним школама предаје као један сасвим нови језик! Та и таква настава је измишљена и на брзину конструисана 1992. године по потреби убрзане асимилације деце тадашњих избеглица из Југославије – досељеника у аустријско друштво, без интенције да деца уче свој прави матерњи језик. Од тада до данас, што се тзв. „БКС“ тиче, није било промена.Тај „новоговор“ не одражава и не испуњава ни минималне потребе деце наших грађана у Аустрији, али ни великог броја деце грађана српског порекла са аустријским или другим држављанством. Њих је само у Бечу између 20 до 25 хиљада у школском узрасту.
„У међувремену, у многоме захваљујући активностима Просвјете питање статуса српског језика постало је једно од кључних за Србе у Аустрији. Примећује се да и они који су то игнорисали ранијих година сада прихватају наше идеје и програме по том питању. Да би се оно решило на прави начин, потребна је велика сарадња целокупне српске заједнице у овој земљи, много такта и памети. Просвјета сарађује са бројним удружењима, било би још боље када би координација око тога била на вишем нивоу. То није нешто што се може непланирано и једнострано урадити. Има много добрих примера сарадње, али има још много места да се то поправи“, рекао је Мијалковић и додао:
„Недавно смо сазнали да су, без договора и сарадње неки људи из Савеза Срба самоиницијативно, готово кријући, без озбиљне припреме и правих аргумената, упутили неким аустријским институцијама питање о статусу српског језика у Аустрији. Наравно да је то потребно, али никако на начин на који они мисле, јер је то тема која се тиче свих Срба у Аустрији, којом се морају бавити стручни људи, са искуством и знањем. Чак се и Просвјета, која на томе ради више од деценије уздржавала од самосталног приступа том питању, стрпљиво градећи школску мрежу, припремајући аргументацију и тражећи заједништво, сарадњу и јединствени приступ целокупне српске заједнице у борби за статус српског језика у овој земљи.
Иначе, по речима Луке Марковића из Заједнице српских клубова у Бечу, Савез Срба већ годинама нема функционалну управу, руководство тек треба да се легализује, још од 2011. године Савез није био функционалан у правом смислу, а манифестације су им замрле. Свих ових година, тај Савез тј. неки његови челници су се бавили самима собом и унутрашњим сукобима, док су активисти, вредни људи и родитељи без праве помоћи и директно кроз саме клубове неговали нашу традицију, фолклор, спорт и друге активности. Иако се ту годинама врте исти људи, кажу да ће се нова скупштина тог Савеза одржати почетком маја, кажу и да ће покушати реформу, што је добро а у чему им и Просвјета може помоћи, барем добрим примером слоге, успеха, рада и сарадње на целој територији Аустрије. Кажу, да ће сви бити позвани на тај скуп, али позив на адресу Просвјете још није стигао. Изузетно ценим сва удружења у Аустрији, са многима сарађујем и изузетно поштујем и руководиоце и чланове, знам колико је времена, живаца, снаге и воље потребно за све то. Волео бих да се успостави право, искрено заједништво и сарадња свих организација у Аустрији. Крајње је време. Због наше деце и због наших грађанских интереса, које можемо само заједнички остварити, а право на језик је најважније.“
На јесен ће се одржати централна прослава десетогодишњице Просвјетиних школа у Аустрији. Спремају се програми, очекују драги гости и пријатељи, шаљу се позиви на то славље, које ће трајати барем недељу дана.
„Да заједнички прославимо, па да наставимо са борбом за образовање наше деце, за српски језик и бољи статус свих нас. Мрежа Просвјетиних школа у Аустрији напредује и расте. Као њен оснивач и руководилац, као професор српског језика, али и као родитељ и човек позивам сва наша удружења на сарадњу. Посебно у Бечу, али и шире. Погледајте добре примере сарадње у Линцу, Грацу, Салцбургу, Велсу, Енсу и Штајеру, у Тиролу и Форалбергу, Гмундену и Браунауу, и тако даље. Да у сваком клубу, осим других програма, буде места за Просвјетине школе, да нам деца уче језик, ћирилицу, историју и све што је важно. Па да у следећим годинама радимо заједно, јер то нису само Просвјетине школе, то су школе свих нас. И, запамтите, наше деце“, истиче Мијалковић.
